Priča (“Ništa strašno”)

Jučer navečer oko 23h sam ušla u tramvaj na Zvijezdi i htjela sići u Draškovićevoj, ali sam promijenila plan zbog jednog „simpatičnog starijeg gospodina“. Čim sam ušla u tramvaj počeo mi se smiješiti i vrlo brzo sam shvatila da nešto nije u redu. U jednom momentu mi je prišao i imao potrebu da mi kaže kako sam lijepa. Kad sam se zahvalila, imao je opet potrebu da mi kaže kako nikad nije vidio ljepšu osobu od mene. OK, zahvalim se ja ali već sam zauzela neprijateljski stav, no on ne odustaje – pitao me još da li radim ili živim na Zvijezdi, a kad sam odbrusila „Niti jedno niti drugo“, ispričao se ali nikako se nije mogao odustati,  još je neko kratko vrijeme ostao, promrmljao nešto i dotaknuo me. Nisam se bojala, ali sam ostala zbunjena i nisam znala što napraviti, bilo mi je neugodno početi raditi scene – nadala sam se da će izaći na Draškovićevoj pa mi se činilo bolje da ja produžim do Trga, ionako je tamo više ljudi pa se bolje mogu „izgubiti“.

 

I to je to, „ništa strašno“.

Nije bilo me bilo strah, procjenila sam kako je neopasan i malo izgubljen. Ali ipak, nije mi bilo svejedno i aktivirala sam sve moguće mjere opreza (npr. izaći stanicu kasnije iz tramvaja). Znači ipak me je bilo pomalo strah.

Nije mi bilo jako neugodno, nije mi se činio previše creepy već više kao osoba koja je zbilja, ponavljam, neopasna i izgubljena. Ali nije se radilo niti o komplimentu, to što neki stranci komentiraju moj izgled mi stvarno ništa ne znači, samo me smeta. I da, zapravo mi stvara mi neugodu. I ljutnju.

Nije bilo prvi put da me netko dira u tramvaju, svlači se preda mnom, dovikuje mi. Ali to ne znači da s vremenom postaje bolje.

Samo sam jednu stanicu kasnije izašla. “Samo jednu”,  za razliku od velikog broja žena koje ponekad i svakodnevno idu drugim putem kako bi izbjegle uznemiravanje.

Nije bilo strašno – ali ipak je bilo strašno.

 

Vrijeme je da prestanemo opravdavati sebe i druge  (“imao je potrebu reći mi nešto???”),  zahvaljivati, umanjivati i ignorirati problem. Sljedeći put sigurno neću reći „Hvala“! A što se tiče hrabrosti, Mirjanina priča mi je odlična inspiracija za dobru reakciju!

[got_back]